Putopis Novi Sad - Batočina 2008.

 

 

Konačno lepa prognoza za jedini dan u nedelji koji imam slobodan - ceo :) Nedelja, 24.02.2008. Prognoza kaže da će biti između 10 i 20 stepeni. To sam čekao! Na jednom domaćem forumu sam postavio temu i tražio da se jave zainteresovani za ovaj izlet. Javilo se par ljudi i dogovor je pao.

 

 

 

 

Odlazim kolima do "Aladinove pećine" gde me čeka bembara (tada sam vozio BMW F 650 1999.) i kompletna oprema za ovo nekom kratko, a meni do sada najduže putovanje u jednom pravcu. Trebalo mi je 15-tak minuta da se navučem od pete do glave jer kacigu stavljam poslednju... ;) Bembaru sam u dvorištu već upalio da se mašina prigreje :) Sedam kao robot u sedlo, prelet očima preko instrumenata i krećem u ulicu Modene odakle smo ugovorili polazak za daleku Batočinu. Čim sam krenuo shvatio sam jednu tužnu stvar: Zaboravio sam da nafilujem Garmin zumo muzikom! :( Bedak. 200 km šuštanja vetra umesto lagane i one druge muzike ;) Jutro je hladno i oprezno vozim jer je hladan asfalt, a i gume. Strah neopravdan pokazalo se malo kasnije, jer ipak ne vozim trke već krećem u kruzing.

 

Od svih najavljenih na dogovoreno mesto polaska u NS stižemo nas trojica Đeneral, AArnold i ja (Markone - ovo su nam nadimci na tom forumu). Ali obrnutim redosledom ;) AArnold je stigao iz Bečeja i raportira da je na otvorenom još uvek prohladno i da nema adekvatne rukavice. Važno da mu kaciga dihtuje... ali o tome kasnije ;) Neobavezno jutarnje čavrljanje na zubatom suncu, čekamo da se kojim slučajem još neko pojavi u dogovoreno vreme...

 

Rano jutro i pogled na katedralu.

 

Ljubazna devojčica koja je pristala da nas slika, nije shvatila da treba da se vidi i katedrala iza ;)

 

Pokušavam da uvalim nekom jedan od dva Brondi toki vokija koje sam kupio juče da bi testirao radio vezu. Đenerala mrzi da skine kacigu, a AArnold ima jako dobru kacigu koja "dihtuje" ko američki frižider pa bi ga "žuljala slušalica" u uvetu.  ;D Dakle, šuštanje... od vetra naravno... mi ne gine do BG gde nas čeka druga ekipa. Možda tamo budem imao više sreće da nađem "zamorca"? :)

 

09:00 kucnuo je čas polaska. Ko u onom vicu sa Sosom: Ja u 09:00 krećem, pa ko je tu - tu je! Palimo mašine.

 

Dogovor je da zbog malo vremena "jurcamo" autoputem... Kroz Novi Sad rutinska vožnja tri motora po poluvlažnom kolovozu. Sva sreća pa je asfalt na keju nov i da nije kao u ostatku grada koji je katastrofalno loše uređen što se asfalta tiče. Zadržavamo se na pumpi da AArnold napuni rezervoar a Đeneral i ja koristimo priliku da proverimo pritisak u gumama. Za tu operaciju nam je trebalo skoro pola sata! Neki moron je iskrivio kraj creva pa smo jedva nekako pogodili ugao da bi mogli da odradimo posao. Preznojani sedamo na motore i nastavljamo. Odvajanje za Beograd, malo me vuče krivina i pred njen kraj se malo pokolebam da nisam preterao sa brzinom... srećom brzo otresem tu misao koja me je jednom na Fruškoj Gori koštala pada i nastavljamo pravcem...

 

"Auto put" solidan, nema gužve, čista rutina čak i za neiskusnog bajkera kao što sam ja. Na Beščanskom mostu radovi i poželjna oprezna vožnja. Stižemo na naplatnu rampu. Ja prvi stajem a AArnold prozuji levom trakom od mene. Tip se samo okrene i pogleda me. U tom momentu Đeneral prođe sa desne strane :) Čika kaže: ŠA xx-xxx i ponavlja to... pitam ga da li mu rade kamere? Što pamti? Mora, kaže, da upiše. Ja opet: evo ja ću da platim nemoj da pišeš. On opet, moram da upišem ne vredi. I u sledećem momentu razmišlja i kaže: e j... ga zaboravio sam tablicu. Ja se smejem i kažem: zaboravi da sam ponudio da platim :D Njih dvojica me čekaju 50-ak metara dalje i nastavljamo... (Čisto da se zna: Ja sam protivnik bilo kakvog kršenja propisa i zato uredno plaćam putarinu kako god da putujem. Ali isto tako da se zna da je sramota da se plaća puna cena putarine kao da vozim teretni pikap.) Pred Beogradom vozimo lagano jedan iza drugog, a pametnjaković sa RU tablama preseca u dva navrata Đenerala i odvaja ga od nas dvojice. Još jedan đilkoš za volanom. Na sreću Đeneral nije raspoložen da vraća istom merom pa je sve prošlo bez posledica.

 

Pumpa Zmaj na ulasku u BG sa desne strane je mesto sastanka sa delom ekipe koja gravitira Beogradu. Opet fina petlja i proba zaleganja u krivini i kako drže gume :) 10:05. Taman na vreme. Usporavam da me stignu AArnold i Đeneral da bi sva trojica zajedno stigli na pumpu. Iskreno, očekivao sam da nas neko slika na ulasku u pumpu pa sam mislio da bi bolje bilo da smo sva trojica na snimku. Boli njih uvo za slikanje ;D Motori parkirani, a oni sede u baštici. Mi parkiramo motore, a ekipa samo mahne. Mislim u sebi: Nisam baš očekivao da nas dočekaju sa ružinim laticama ali sam bar mislio da će se okrenuti prema nama  ;D ;D ;D

Đeneral i ja punimo rezervoare. Proveravamo i pritisak u gumama jer nam je ona pumpa bila sumnjiva... Napokon dolazimo do baštice i tek onda srdačni pozdravi... Dobro jutro narode!  ;D ;D ;D Pijemo čaj i čekamo još nekoga da se pojavi da bi oko 10:30 krenuli da se pakujemo.

 

Iz BG cilj je bio da oko 12h stignemo u centar Batočine gde nas čeka ekipa koja gravitira ovom mestu. Dogovor je bio da ja krenem prvi i da vozimo oko 120km/h...

 

Odjednom Vlada daje gas i obilazi me... za tren ga gubim iz vida, gledam pozadi ko ga juri?! Ništa, sve normalno :) Kaže čovek kasnije da je zaboravio da zakopča jaknu pa je požurio napred da je zakopča da ne pomislimo da je imao neki veći problem :) Cenim potez!

 

Temperatura oko 13-14oC gužve na putu standardno za nedelju, asfalt suv... savršeno! Uskoro stižemo do naplatne rampe. Vlada nas čeka :) Ja opet stajem, uzimam karticu, a ekipa prozuji... i ni ne uspore da me pričekaju! Jel tako braćo?! E pa dobro! Pun gas prva, druga, kuplung, treća, četvrta... brzina raste, peta... čak 160km/h (nemojte ovo da radite kod kuće ;) ) i polako sustižem odbegle drugare koji voze dogovorenih 120. Opet izbijam na čelo... sledećih pola sata zujanje i uživanje u pogledu sa strane, unazad (retrovizori) i praćenje situacije napred... Zagledam podatke na GPS-u... zumo pokazuje da je ostalo još 30-tak km do izlaza sa autoputa. Dižem pogled... a ker pored puta samo što nije istrčao ispred mene! Nekako ga obiđem i psujem sebe što buljim u sokoćalo umesto da gledam put! Ko mi kaže da je opušten u vožnji motora pri brzinama preko 100km/h znam da ili laže il je lud ili glup! Ostatak ekipe je prošao pored kuce ko po jajima. Kako bi i ja da sam ga na vreme primetio.

 

Teramo dalje... Odjednom Đeneral gasira, prolazi pored mene i pokazuje na rezervoar. Ok, taman ćemo se odmoriti :) Čizme počinju da me stežu, još su nove i nerazgažene ;) Stajemo na pumpu 20-tak kilometara pre odvajanja sa autoputa. Svi kao po komandi skidamo kacige i silazimo sa motora. Dupe mi trne, a nismo napravili ni poštenih 100 km. Mislim u sebi: moraću da vežbam ako mislim da ostvarim planove putovanja ove sezone ;) Dok Đeneraj tankuje, mi čavrljamo i setim se Brondi toki-vokija koje sam poneo, a ova dvojica nisu htela da se dovikujemo. Merkam ekipu i Vlada mi se učini najpogodniji za test ;) Nisam morao da ga ubeđujem. Pošto on i ja jedini imamo GPS-ove logično je da je najzainteresovaniji da probamo čudo tehnike. Na nesreću osetljivost VOX-a ostavljam na najosetljivijem. Prilikom testiranja bez buke rade skroz ok. Krećemo... Ja pokušavam da ga dobijem radio vezom ali se ne javlja. kažem mu da amblenduje ako me čuje... ništa. Tja, šta je tu je... brzo stižemo do izlaza za Batočinu. Opet ja ko štreber stajem, vadim karticu, ostali prozuje... :D (Deco nije lepo ne plaćati putarinu! Uvek dajte državi što iska! ;D ) Čovek me pita da l’ ih znam, ja redom otkucavam brojeve tablica i imena i kažem čiki da me ne pominje kad ih budu hapsili. Kad iz slušalice glas savesti: Fala ti bože da mi više ne zviždi i tvoja buka. Kao da mi nije dosta mog šuštanja vetra! A za ono drukanje, još ćemo popričati! Poručuje Vlada. :)

 

Ja mu nešto odgovaram, a čika me gleda ko da sam poludeo... Skontam da... Ma to ja radio vezom pričam sa drugarima! On me gleda i klima glavom a u sebi: Pričaš ti da ne kažem... nije tebi dobro mali! ;)

Ok, kartica odradila posao... Batočina je tu, odma iza ćoška. Zumo pokazuje desno, vozimo polako i stižemo do centra gde ugledam parkirane motore i ekipu koja uživa pod nastrešnicom... STIGOSMO!

 

 

Vladamir prilazi, a još par momaka dobacuje da smo mogli i ranije da stignemo. :) Da nije nas lala ovi iz BG bi možda i stigli ranije. Al nama se nije žurilo. Sedamo, naručujem čik pogodite šta ;D - naravno čaj (pa sad to već prelazi u tradiciju) iako mi nije bilo hladno.

 

 

 

 

Prođe tako u uživanciji u prijatnom miru Batočine jedno polak sata-sat. Stvarno mi je bilo tako prijatno da nisam primetio koliko je prošlo, ali onda dobijem uzbunu iz stomaka: Alo, majstore! Ništa nisi klopao pre polaska! Dokle ćeš da me cediš?! Ja tu poruku prenesem našem domaćinu Vladamiru, koji izlaže plan da do novootvorenog restorana kod Velike Plane, posetimo usput i manastir i Crkvu Pokajnicu. Whatever, kaže moj stomak, samo što pre da se nešto zagrize!

Potrajalo je organizovanje polaska još koji minut i uskoro smo svi bili u sedlu. Vlado...? Pogled je govorio da ne treba da pominjem ništa što liči na Brondi, toki-voki, komunikaciju... ;)

Fotografije na trgu za uspomenu (ja sa mojim aparatom ne uspevam da uhvatim sve iz jednog kadra).

 

 

 

Koga ne mrzi nek broji koliko nas je bilo ;)

 

Krećemo dalje... ispraćeni ispruženim rukama. Šta je ovom narodu? Ali ovo je 21. vek, Batočina bre! U rukama mobilni telefoni snimaju kao da su učesnici trke Kenonbol prošli kroz grad  ;D Moram da priznam da meni malom čoveku iz naroda prija kad ga ostali mali ljudi primećuju ;) Batočinci svaka čast! A i drago mi je da smo vam deo uspomene na "onu blagu zimu kada je u februaru bilo 20 stepeni, znaš onu kada je 20 motora bilo u centru?!"

Prolazimo kroz lepe predele polako, 40-60 km/h. Taman da uživamo u pogledu. Ja radoznalo razgledam kajeve koje nisam uživo video, a meštani koji se zatekoše radoznalo zagledaju kolonu motora. Dosta njih nam i maše. Odmahujemo i mi njima ;D

 

Uskoro kolona stiže do Pokajnice... prelepe crkvice i obližnjeg manastira. U nastavku sam morao malo da vas ispoštujem i potražim podatke koje nam je ljubazni popa prezentovao... ali osim lepog osećaja dok je pričao onako elokventno i skakao sa teme na temu... kada malo razmislim... ništa nisam zapamtio ;D

Dakle, citat sa: http://www.velikapla...php?nav=1&pg=34

 

Kao dragoceni spomenici narodnog neimarstva sa istorijskim i verskim značajem na teritoriji koje su dugo bile pod turskom vladavinom, nalaze se crkve brvnare. Ove crkve su po svojoj arhiterkturi i umetničkoj vrednosti odraz vremena i života naroda. Građene su na skrivenim mestima, dalje od puteva.Skrominih su dimenzija, poput običnih kuća.Od građe je korišćen dostupan materijal,drvobrvno i kamen a gradnja nije iziskivala mnogo graditelja. Rezbarija, ornamentika, jedva osvetljena unutrašnjost sa malim prozorskim otvorima, voštanice i kandila odraz su originalne umetnosti. Crkva-brvnara manastira Pokajnica je sve to ali i nešto više.

 

Ove slike su moje:

 

 

 

Nalazi se u ataru Starog Sela na oko 2 km. od "Carigradskog druma", odnosno 5 km. od centra Velike Plane. Manastirska crkva-brvnara posvećena je Svetom ocu Nikolaju Mirikijskom (letnji Sveti Nikola) i ulazi u red najznačajnih crkvi ove vrste u Srbiji te je proglačena za spomenik izuzetne vrednosti. Cela građevina leži na kamenim temenjima a građena je od masivnih hrastovih brvana. Crkva ima neuobičajeni oblik elipse i sastoji se iz četiri dela: poluotorenog trema sa šest stubova, priprate-ženskog dela, naosa-broda i oltara nad kojima je tavanica koritasto zasvedena šašovcem. Krov je visok, strm i pokriven krupnom šindrom. Na Ikonostasu sa 25 ikona iz doba građenja crkve nalaze se i carske dveri ispod krsta na ulazu u oltar, rađene u duborezu sa pozlatom. Same ikone su rad narodnog majstora i nemaju veliku umetničku vrednost. Trem i celokupna unutrašnjost crkve popločani su opekom.

 

Još mojih slika:

 

 

 

Sagrađena je 1818. godine o čemu svedoči urezan natpis na brvnu pokraj ulaznih vratiju i prestona ikona Sveti orđe ubija aždaju, na kojoj se nalazi tekst o zadužbinbaru, vojvodi Smederevske nahije Vujici Vuličeviću. Od svog naroda prezren, otuđen i osuđen kao nečasan čovek u spasonosnom hrišćanskom pokajanju koje ga je pobudilo na bogoudogno delo, podiže ovu crkvubrvnaru. Sagrađena je posle ubistva Karađorđa u Radovanjskom lugu 1817. godine te joj je sam narod dao ime Pokajnica tumačeći ovaj čin kao znak pokajanja Vujice Vuličevića za ubistvo svog kuma Đorđa Petrovića-Karađorđa. Crkva-brvnara manastira Pokajnica je intervencijama Zavoda za zaštitu spomenika kulture 1951. i 2003. godine u potpunosti sačuvala svoju autentičnost. Bila je dugo vreme zajednička parohijska crkva za Staro i Novo Selo, Rakinac, Radovanje i Veliku Planu a 1954. godine pretvorena je u opštežiteljni manastir sa muškim bratstvom da bi dolaskom sestrinstva manastira Sveta Trojica sa Kosova i Metohije 1992. godine postao ženski manastir.

 

 

Lepota i sačuvana autentičnost crkve, uz specifično izkazani čin pokajanja zadužbinara za učinjeno delo, neprekidno privlači pažnju kako onih koji su bili i stalno se vraćaju ovom mestu tako i onih koji nisu bili a žele da dođu u ovaj manastir. Kraj citata :) Potpisujem poslednju rečenicu u znak slaganja.

 

Kada je popa udahnuo vazduha, mi smo iskoristili pauzu i povukli se jer su nam stomaci govorili da je tradicija jedno a realnost je da ćemo duuugo slušati priču ako odmah ne krenemo  ;D

 

 

Vladamir je ostao još malo sa popom i pohvalio se veridbom. Urbana legenda se proširila da je pop odgovorio: Gde je veridba, tu je klopa, a gde je klopa... tu je i popa! ;D Nekako mi se svideo taj pop. Malo je bio dosadan ali dobar :)

 

Palimo mašine...  ;D KLOPA MI VEĆ MIRIŠE!

 

Ovaj deo puta mi je u magli... iznemogao od gladi, samo sam gledao da ne tresnem onog ispred ;) Šalim se... Prošli smo kroz još koje selo i kroz Veliku Planu... usput opet radoznali pogledi sa obe strane...

Pa skretanje sa asfalta i lagano stižemo nadomak Mačvanskih Konaka. na ovom delu puta mimoilazimo se sa autom u kom dve cice radoznalo gledaju kolonu a skoro sva kaciga se okrenula prema autu. Ja sam oženjen pa sam iskoristio prednost retrovizora ;)

 

Napokon! Konaci! Stigosmo! Ajmo ljudi šta se nameštate! Trkom za sto!  ;D ;D ;D

 

 

Nakon što smo se smestili (i mog striptiza prilikom presvlačenja u komotniju odeću), čekamo da dođe konobar... ili više njih...

 

 

i čekamo...

i idemo u toalet da se umijemo i dođemo sebi...

i čekamo...

i čekamo...

a onda gubim strpljenje i odem do šanka i pitam da li smo možda nevidljivi mi koji smo zauzeli ona TRI stola? Kaže devojka gužva je... reko, pa jeste... mi smo ta gužva! A oko nas se ništa ne dešava! Evo sad će...

i čekamo...

i čekamo...

Od muke prozivamo Vladamira i pozivamo se na naše lalinsko siledžijstvo u slučaju gladovanja... ta mi smo mirni dok nekom ne padne na pamet da nas mori glađu... i najmirniji od nas AArnold privede jednog konobara koji mu lepo objasni da ćemo se načekati jer on ovaj rejon NE SME da radi! Kolega "samo što nije stigao"! ODAKLE BRE?!  ;D

 

Već počinjemo da preračunavamo koliko nam treba do najbližeg Mc Donalds-a  ;D ;D ;D Kad! Eto ga! Stigo! Uzima porudžbine i mi se ponadasmo da uskoro klopa stiže!

Greška!  ;D ;D ;D

 

Proći će još vremena, a AArnold će biti još malo nervozniji ;)

Kada je klopa stigla, saznali smo da je u međuvremenu nestalo čorbe, a ja sam toliko pregladneo da mi je pola punjenog belog ostalo! Konobar se pravdao da su tek otvorili i da će to biti ok kad se uhodaju... na vama je da procenite :)

 

Puno lepih trenutaka smo proveli u čekanju klope. Ispričasmo se o svemu i svačemu, a ja baš uživam u tim opuštenim razgovorima. Osim same vožnje, to mi je najinteresantnije. Svašta se može čuti kada sednete sa nekim ko nije iz vašeg kraja. Interesantne poglede na različite situacije, drugačiji pristup određenim problemima, kreativna rešenja, nove ideje... ma šta da vam pričam... ako to ne osetite ne vredi ni da objašnjavam.

 

Kada smo smirili stomake, polako smo počeli da se osipamo... "domaća" ekipa je krenula da odlazi zbog obaveza a mi "gosti" smo razmišljali da li će nas progutati velik mrak u povratku...

 

Posle dobrog ručka valja prošetati pa smo Ivana, Vladamir, Đeneral i ja krenuli oko veštačkog jezera koje su neki vredni ljudi i u nedelju doteravali za sezonu... evo i par slika:

 

 

 

Mogu samo da zamislim kako će ovo mesto izgledati na leto kada sve ozeleni i kada otopli. Kakvu će svežinu da napravi voda, a kakav osećaj će da pruži žubor vode ove improvizovane vodenice...

 

 

Pakovanje za povratak, dogovor da se razilazimo kako ko naiđe na svoj izlaz sa autoputa... sa kratkim zajedničkim zastojem na prvoj pumpi da bi se napunili tankovi...

Uslovi za vožnju sasvim solidni. Osim šofera autobusa koji nas nisu zarezivali već su kretali u obilaženje na 50-tak metara ispred nas iako smo išli 50-ak km/h brže, nismo imali većih problema do Beograda. Tu ja opet stajem na naplatnoj, a ostatak ekipe se izgubio... Đeneral me sačekao nekih par kilometara niže i zajedno nastavljamo kući. AArnold se odvojio prema Bečeju jer nema potrebe da pravi krug. Mrak je već pao...

 

Jedino interesantno što nam se usput desilo je da sam ja na zmaju opet tankovao gorivo, a neposredno posle izlaza iz Beograda sam naleteo na neku izbočinu za koju se nadam da je već bila tamo i da ja nisam presudio jadnoj životinji šta god da je bilo. U tom se motor ugasio jer mi je izbočina otkačila feder sa bočne nogare. Zavezao sam je pertlom da se ne patimo i da stignemo kući što pre. Na naplatnoj rampi Đeneral je primetio da mi feder visi dole. Spremio sam ga u kofer... Na kraju se ispostavilo da je Đeneral malko omašio u računici i da smo morali da stanemo i na OMV da dopuni rezervoar. Tako da je put sa svim tim nepredviđenim zastojima od BG do NS potrajao nekih sat i po...

 

Posle naplatne rampe:

 

 

 

Umesto zaključka koji se može svesti u sledeće: Sjajan provod, sa sjajnim ljudima u sjajnom kraju! napisaću sledeće:

 

Kada smo stigli u Batočinu stiže mi poruka: Jesi za malo vožnje, neku cugu? Odgovaram: De si bre Dule? Ja upravo stigao u Batočinu sa društvom. Sledeći vikend organizujemo se ranije ok? A on: Ajde važi. Lep provod!

 

Sutradan pre podne Duleta iseče taksista na Subotičkom bulevaru... Poginuo je na licu mesta... Sada nas čuva odgore i vozi se nebeskim putevima...

 

A ja ovaj putopis posvećujem Duletu. Vozaj se Dule sa našim drugarima gore dok se ponovo ne vidimo...