Put na Bliski istok

 

Dogovor je pao velikom brzinom, kao da idemo do susedne ulice, a ne na putovanje od nekoliko hiljada kilometara.

 

Konačno, posle nekoliko meseci priprema, što logističkih i tehničkih, tako i finansijskih, krećemo ka nekom , za nas potpuno nepoznatom svetu.
                                                                                           

Zbog nedostatka vremena, Srbiju i Bugarsku prolazimo skoro bez stajanja, osim kad smo morali sipati gorivo, pa nam je tako prva zanimljiva tačka odmora ogromni , besmrtni Istanbul.

 

Već na samom ulasku u ovaj vise milionski grad stvaraju se ogromne gužve. Kako smo prišli središtu grada, gužve su postale toliko velike, da smo samo 1,8 km prelazili čitavih sat i po vremena, iako vozimo motocikle i uspevamo da se provučemo izmedju automobila. Vreme tog dana je bilo nepodnošljivo vruće , pa smo u više navrata „odmarali“ mašine da ih ne bi doveli do pregrevanja.

 

 

Ostavivši motocikle ispred hotela, prošetali smo se ulicama Istanbula. Navešću samo neke od fascinantnih građevina koje smo obišili. Aja Sofija, vrhunac graditeljstva šestog veka, prelepa crkva visine 55m , izgrađena je za samo pet godina. Kako im je uspelo da za to relativno kratko vreme, bez savremene tehnologije , izgrade ostace zagonetka i predmet razmišljanja još dugo vremena. Dolaskom Otomana, najvećoj crkvi u Vizantijskom carstvu, dodana su četiri minareta i pretvorena je u džamiju. Tek 1935. godine, Ataturk , tadašnji predsednik Turske, Aja Sofiju pretvara u muzej, što je i danas. Odmah, u neposrednoj blizini nalazi se Plava džamija, koja je nastala kao odgovor sultana na veličinu Aja Sofije. Građena je u 17. veku, ime je dobila zbog svoje unutrašnjosti koja sadrži 20 000 plavih pločica. Važno je napomenuti da je to jedina od preko 500 Istanbulskih džamija koja ima šest minareta. Teška srca napuštamo Istanbul, ali sa sigurnošću vraćam se tamo , ali na nekoliko dana. Jedan dan za ovu veličinu je baš premalo.

 

 

Kroz centralnu Tursku, idemo u Kapadokiju. Krajolik jednostavno ostavlja bez daha, i slobodno se može reći da je to jedno od onih mesta koja se moraju obići za života. Vulkanske formacije koje su nastale u Kapadokiji su pravo čudo prirode, još kad se zna da su sve do nedavno ljudi živeli u tim stenama, ovo mesto dobija još više na važnosti. Zanimljivo je i to, da je u ovom području nekada bilo oko 3000 crkava, i to pravoslavnih. Nastale su u doba Vizantije, koji su ovekovečili Hrišćanstvo ostavljajući freske u dubinama stena koje su osim mesta za život, bile i crkve. Prvo je zadovoljstvo bilo spavati na nekom ovakvom mestu, koje odiše istorijom i ljudskom upornošću za životom.

 

 

Verujući navigaciji, umesto glavnim i bržim putem , otkrivamo jedan od najlepših puteva kojim smo išli tokom putovanja. Put je često nestajao i pretvarao se u makadamske putiće, odveo nas i na skoro 2000 nmv. , dobrim delom provalije su bile uz sam put, ali sve to vredelo je zbog neverovatne lepote prirode koja nas je okruživala kao i samog pogleda koji se pružao sa tog puta. 

Nažalost, ne mogu vam preneti koliko je interesantna vožnja takvim putevima, jednostavno, tako nešto mora se doživeti, fotografije mogu dočarati samo deo tog iskustva.

 

Konačno, ulazimo u Siriju, divna zemlja, divnih ljudi. Iako nas je sam ulazak u zemlju koštao čak 100 evra, i gubljenja živaca oko 2 časa, vredelo je. Čak i na samoj granici, pričajući sa ljudima, koliko smo to mogli zbog jezičke barijere, uviđamo koliko su ljudi pozitivni  i veliodušni. Čak smo i od carinika dobili čaj, i jedan zanimljiv razgovor o veri i životu tamo. Inače, sam carnik je pravoslavne vereispovesti, ali je veoma dobro upućen i u Islam.

 

 

Kako smo napuštali granicu Siriji, kao da smo ušli u neki drugi svet. Samo par kilometara dalje, u Turskoj, sve izgleda potpuno drugačije. Zanimljivo je to koliko granice menjaju ljude, načine života, a udaljeni su svega par kilometara. Već par kilometara od granice, pik-up , pun ljudi približava nam se velikom brzinom, vozi uporedo sa nama, i svi iz auta nešto mašu Bobsu. Jedan iz auta, pruža ruku i ubacuje mu nešto u ruku. Auto se nakon toga gubi u nekim poljima maslina. Posle svih priča o Siriji, loše propagande zapadnih medija, svašta smo pomislili, ali ovi ljudi su sušta suprotnost naše prvobitne slike o toj zemlji. Oni su videvši strance, pojuri da nas počaste. Dobili smo punu šaku odličnih trešanja. Kakav doček, a?

 

Rekao sam da je ovde neki drugi svet. Nisam mislio u negativnom, nego ovde ljudi jednostavno žive drugačijim životom od nas, usudiću se reći zapadnjaka. Na malim motociklima vozi se njih nekoliko, po troje, četvoro, muško, žensko, nije bitno. 

 

Inače, važno je napomenuti da je vožnja većih motocikala od 125ccm, za lokalno stanovništvo zabranjena, jedino pripadnici policije voze veće motore.Autobusi su nakićeni, mnogo žena nosi burke, ali se živi, bar iz moje perspektive, jednim smirenim i opuštenim životom...bar ovi iz nekog srednjeg staleža.

 

 

Alepo i Damask, dva najveća grada Sirije, spore se koji je od njih najstariji i najduže kontinualno nastanjeni grad na svetu. Svakako, bez obzira ko je pobednik, oba grada sadrže veliku i turobnu istoriju. Kroz njih prošlo je mnogo naroda, razgovori su vođeni na raznim jezicima, ali ono što je ostalo i dan danas, jesu istorijske znamenistosti. Alepo od turisticki najzanimljivijih ima imozantnu tvrdjavu koja se nalazi na veoma strmom, veštačkom brdu visokom oko 50m, nekad se okolo nalazio i kanal koji je išao oko nje i činio je skoro neosvojivom. Prva tvrđava na tom mestu izgrađena pre 3000 godina, dok je konačni izgled, koji se pre toga nekoliko puta menjao, dobila u 12. veku. Sa vrha tvrđava zbog njene visine, pruža se pogled na Alepo koji ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Damask, takođe, u svom starom gradu ima tvrđavu. Izgrađena je u 11. veku , preživela je mnoge bitke, dobar deo njih i sa samim Saladinom u vođstvu. U blizini same crkve nalazi se i mauzolejum posvećen tom velikom vojskovođi koji je uspeo da se odbrani od Krstaša i njihove pljačke i pored toga osvoji Siriju i Egipat.

 

Ulazimo u jedan od kafića u želji da pušimo nargilu. Sa konobarom pričamo engleski, između nas srpski. Jedan od gostiju, čuvši naš jezik, sa oduševljenjem ustaje i na tečnom srpskom kaže nam : „ U pi... mat... otkud vi ovde!!! “ Ostajemo bez teksta, gde u sred Damaska da naletimo na čoveka koji zna srpski. Kasnije, saznaćemo da to i nije baš tolika retkost. Naš domaćin te večeri odmah nas je doveo za svoj sto, naručio nargile , čaj , i počeo priču. Studirao je u Jugoslaviji, kasnije i imao neki posao kod nas, ali ga je onaj nesrećni rat oterao nazad u Siriju. Ne žali se, lepo živi i ovde, ima svoju radnju, ali Jugoslavija mu je ostala u posebnom sećanju.

 

Damask ima i najznačajniju džamiju u Siriji – Omajad džamiju. U rimsko doba to je bio Jupiterov hram , kasnije crkva , da bi nakraju pretovrena u džamiju. Između ostalog, ova džamija je značajna jer se u njoj nalazi glava sv. Jovana Krstitelja, koji je i u Islamu prorok. Mnoštvo ljudi sedi, odmara i uživa u ovoj džamiji, koja ke iako se nalazi u samom centru grada, prilično tiha .

 

Slična situacija kao i u Damasku, desila se u Palmiri, pustinjskoj oazi 200km udaljenoj od glavnog grada. Dodao bih i to da, između Damaska i Palmire ne postoji ni jedna jedina pumpa za gorivo, osim par , malo naseljenih mesta, i nema nikoga. Ja sam, tako, zbog malog rezervoara za gorivo morao , za svaki slučaj poneti dve flaše sa gorivom. Dok mi je jedan od lokalaca čistio izir motocikla, i molio me da odsednem kod njega u hotelu, iza leđa prilazi mi je dan čovek i kaže da kad završim sa čišćenjem motora dođem kod njih u kafić u blizini na pivo, kaže odlično je. Naravno, takva ponuda se ne odbija i mi do kasnih sati ostajemo sa ekipom iz Hrvatske, Belgije, Indije pričajući i uživajući u Libanskom pivu. Svi oni rade na eksploatisanju nafte na bušotinama u blizini.

 

Palmira, raskrsnica puteva svile, od Kine do Mediterana, oaza u samom srcu Sirjiske pustinje. Jedan od najlepših naziva ovog mesta je i „Pustinjska nevesta“, koji mu sasvim i pristaje. Prvi ljudi ovde naselili su se jos 3000 godina p.n.e. , i u svojoj dugoj istoriji , vlasti su se smenjivale, narodi odlazili i dolazili, ali grad je još uvek tu. Danas skoro bez ikakvog značaja, osim turističkog, ali i dalje prelep. Sam grad se spominje i u Bibliji, kao grad koji je osnovan od kralja Solomona. Ono što je ostalo od ruševina starog grada, ostalo je iz doba kraljice Zenobije, velikog osvajača i vladara Egipta, Sirije i male Azije.

 

 

Po povratku iz Palmire desilo se to da smo pokisli, usred pustinje. Nije da sam mislio da u pustinji nikad nema kiše, ali baš veče pre polaska razgovarali smo sa našim domaćinima o tome. Kako kažu, kiše krajem proleća i na leto nema, bude je nešto malo na jesen, i zimi najviše, kad zna da padne i sneg, ali se topi pri samom dodiru sa tlom. Baš kad smo kretali, bilo je poprilično oblačno, ali ohrabreni pričama nismo navlačili kišna odela. To se pokazalo kao pogrešno, jer smo poprilično pokisli...eto , ne treba uvek ni verovati lokalcima.

 

 

Granicu sa Jordanom vrlo brzo prolazimo, i idemo ka Mrtvom moru. Jordan je tek priča za sebe. Zemlja sa ogromnim turističkim potencijalom, koji svakako zna da iskoristi. Nestala je ona dobrodušnost sirijaca, ovde se gleda svaki dinar. Mada, sve se to vrlo brzo zaboravi kada se vozite jordanskim putevima. Ne plodni krajoliki, sa jedne strane brdovit, druge potpuno ravan pustinjski predeo. Kroz Jordan , proteže se tri glavna puta koji ga od severa prema jugu presecaju; Dead Sea Highway , koji ide uz samo Mrtvo more , Desert Highway , koji ide kroz pustinju i King’s Highway koji ide kroz centar Jordana planinskim područjem. Mi smo, opet zbog nedostatka vremena vozili uz Mrtvo more i kroz pustinju, a planinski deo smo vozili samo delić.

 

 

Mrtvo more, je izuzetno slano jezero, skoro u potpunosti mrtvo za živi svet, jer osim nekih mikroorganizama i biljaka koje podnose so ništa više ne živi u tim vodama.

 

Nažalost, ono nestaje zbog nepažnje obe strane , Izraelske i Jordanske, koje neumoljivo isušuju jezero zarad profita od soli, a još kad se zna da je reka Jordan, iz koje se najviše vode uliva u jezero, desetkovano zbog brana i pretvoreno u skoro pa potok od velike reke, budućnosti zasigurno neće biti. Po nekim procenama, ako se ovako nastavi, za nekoliko decenija vode u Mrtvom moru više i neće biti. Zanimljivost je da se jezero nalazi na oko - 400m nad.vis., što je predstavlja jedno od najnižih mesta na svetu. Kako smo mi kampovali u blizini vode , GPS navigacija pokazivala je nadmorsku visinu od – 388m.

 

Ponovo, slepo verujući navigaciji, dopuštamo joj da nas do Petre, umesto redovnim, odličnim putem, odvede kroz brda, makadamskim putevima, prepunim vojnih, kontrolnih punkotova koji proveravaju da li imamo neku povezanost sa Izraelom. To se pokazalo kao pun pogodak, možda i najzanimljiviji deo putovanja, odnosno same vožnje. Ionako su nam dosadili silni autoputevi, i vožnje bez ikakvog adrenalina. Lakat krivine su se ređale, sa sve većim usponima, asfalta već odavno nije bilo, i bez osvrtanja, prolazimo tako nekoliko kilometara. Nagrada je veličanstven pogled na pustinju nadomak Mrtvog mora, sa Izraelom u pozadini. Nešto što nikada neću zaboraviti.

 

Petra, od skora uvrštena u svetsko čudo, sa svojim veličanstvenim građevinama uklesanim u stene ostavlja bez daha svakog ko se prošeta njenim ulicama. Nekada trgovački grad, koji se nalazio na putu karavana robe, danas turistička atrakcija koja mami horde turista. Izgrađena još u 5. veku p.n.e. , imala je ogroman uticaj na istoriju ovog podnevlja. 

 

Nažalost, dolaskom Rimljana u 1.veku n.e. gubi na značaju i konalno biva napuštena oko 600. godine kad su Arapi osvojili i opljačkali ovaj grad. Zanimljivo je znati da je grad ostao zaboravljen nekoliko vekova, tako je sve od odlaska krstaša pa do 1800tih godina, nijedan Hrišćanin nije kročio na ovo mesto, a ni lokalci nisu zalazili, osim povremenih bandi skrivajući se u ovim građevinama, kao i znatiželjninih koju su se nadali da će pronaći bogatstvo starih naroda, iako je ono već nekoliko vekovova pre potpuno opljačkano i opustošeno.

 

Posle nekoliko „pogrešnih“ skretanja, koja su se ispostavila kao odlična po nas, imali smo jednu, slobodno možemo reći veliku grešku. Ostali smo dva dana na Crvenom moru, da bi se kupali i uživali, ali jedino što smo tamo dobili jesu opekline na koži. 

Sunce je previše jako za kupanje po danu, pa se treba ograničavati na rano jutre i predveče, a po danu smo ostajali u sobi sa klima uređajem. Dok, smo, iako smo imali ponudu da ostanemo na večeri i imali noćenje u pustinji Vadi Rum, morali da odbijemo zbog već plaćenog smeštaja u Akabi, na Crvenom moru. Vadi Rum, svakako, pored ovih stvari koje sam do sada opisao, jedna od najlepših mesta Jordana. 

 

Crveni pesak koji se prostire stotinama kilometara unaokolo, odustvo bilo kakve vegetacije i planine koje vas okružuju čine takvu celinu da bi tu ostao danima zavaljen u stolicu i uživao. Skoro , pa potpuno odsustvo zagađenosti svetlošću i vazduha, čini da nebo izgleda kao nigde gde sam do sada bio.

 

 

Dosta ljudi me je pitalo, odakle ti hrabrost putovati tako daleko motociklom starim 20 godina. Odgovor mi je uvek bio potpuno isti : „Nisam razmišljao o kvaru“. I zaista, ni jednog trenutka nisam razmišljao o kvaru, čak i kad sam imao jedan mali peh zbog prljavog karburatora, jer sirijsko gorivo je katostrofalno loše, nisam razmišljao o odustajanju i šta bi bilo kad bi bilo. Najbolje je ne razmišljati o lošem, pa tako, ono neće ni doći, najverovatnije, zbog vas samih i toga što niste u konstantnom grču, pa se motor vozi daleko opuštenije i pažljivije. 

 

Bobs i ja, smo zajedno, sa usponima i padovima, progurali dvadesetak dana zajedno i stvorili jedno divno prijateljstvo, nadam se za ceo život, i to mi je pored, uspomena i svega viđenog, najvažnija stvar ovog putovanja.