Moto skup Zlatibor - nepoštujući magistralu

‘’Je’l idemo? Idemo!’’ Dogovor je pao. Naći ćemo se oko keca. Jedini ja sam zagovarao ranije okupljanje, ali bez sluha ostalih.

12 i 20! Kasnim! Trpam sve stvari u bisage nestvarno munjevito. Sva sreća pa sam ih već predvojio na gomilu. Konsultujem se sa svojim .txt spiskom stvari koji već odavno kampuje na desktopu i glumi vodiča u ovakvim situacijama. Sve je tu. Bacam tuš, cepam tost i krećem!

Nešić već naveliko cupka pored mog “magareta”. Sav se uzvrteo. Vrućina je velika i verovatno mu nije prijatno da čeka u jakni i dubokim čizmama. Pomaže mi da se osedlam pošto je njegov motor već zategnut k’o struna. Krećemo.

Sa trećim članom ekspedicije, Brkijem se nalazimo kao po dogovoru na OMV pumpi u Konarevu. Čovek čeka, gleda u sat i nešto psuje. Naručujem kafu, a isti tek tad prskava. :D U međuvremenu na pumpu dolazi i Igor sa TDM-om. Videvši nas u punoj ratnoj opremi želi da zna gde smo pošli.

“Idemo na Zlatibor. ‘Ajde s nama.”

“‘Oću! Evo samo da uzmem opremu.”

Opala, ima nas četvorica sada. :)

Skoro prođosmo jedan deo puta zapadno od Kraljeva. Sve van-asfaltne deonice. Ovog puta ih zaobilazimo jer smo natovareni kao mazge. Padala je i kiša ovih dana; podavićemo se negde u glibu. Od Konareva se penjemo ka Kaoni. Vozimo lagano jedan iza drugog. Ja sam iza Nešića i pomno pratim njegovu zadnju gumu. Leva, leva, gas, leva, desna, TRAS! Lego je. Izabrao je čudno mesto i još čudniji način da se parkira pokraj puta. Svi stajemo i hirovito utrčavamo u pomoć. Dižemo motor on ustaje i kaže da je sve OK. Pantalone su zinule i reklamiraju ranjeno koleno. Hmmm, nije baš sve OK. Vadim prvu pomoć, Igor ga previja i uteže. Idemo dalje.

U Kotraži, kod pećine nas čeka Vlada iz Arilja. Obećao je da će nas provesti do Zlatibora nekim njemu znanim džadama. Nema čekanja. Krećemo na zapad preko brda ka Mirosaljcima. Em što je put pravi raspad (mada sami smo to hteli), em se neko opasno nevreme sprema. Nešto slično sam i očekivao jer me prati takva karma. Mada, sa +30 i neki stepen, temperatura se za 10 minuta spušta na ispod 20 što je blago zabrinjavajuće. Stajemo da se pojačamo garderobom. Foto aparat pakujem u torbicu plašeći se, hmmm, možda i snega i time osiromašavam ovaj putopis predelima koji nastupaju.

Iz Mirosaljaca idemo ka Arilju. Niz put teku reke. Nailazimo na pokidano granje, cveće i ostale biocenoze kao i predmete kojima nikako nije mesto na putu. Nešto grdno je prošlo istom maršrutom malo pre nas. Nešić kaže da nije slučajno pao i da nas je s namerom zaustavio na pola sata. :D

Od Arilja se penjemo uz Rzav. Put je i dalje vlažan, a mi ne stajemo jer vidimo potrebu da što pre podignemo krov na planini. Kakve smo sreće Vratiće se Mara. (Uraganima u Americi daju ženska imena. Našem kumova’ lokal patriota) Hitamo kroz Sirogojno i Rožanstvo, a pred nama se polako otvaraju prelepi horizonti Zlatibora.

Moto skup je baš tu! Na samom ulasku u Zlatibor sa jugoistočne strane. Čarlama na celom hektaru. Svuda šatori, motori, sve bruji, sve graji. Defilujemo kroz glavni ulaz već tražeći mesto za logor. Sa naše leve strane žurka. Verovatno od sinoć nije ni stajala.

Uspevamo da se probijemo i nađemo mesto. Tačnije u tome nam pomažu zemljaci Miloš i Marko, braća koja su upravo pregazila južni Balkan. Sređujemo se, raspakujemo se, klopamo. Kratak odmor i nazad u grotlo. 

U međuvremenu silazim i do centra. Želim da vidim da li se Zlatibor promenio od moje poslednje posete. Kao tinejdžer, tamo sam dosta puta zimovao, letovao i odatle vučem lepih uspomena. Sve je isto, mada miriše na novo. Tačnije sve je slično. Gospodin Zlatibor je navukao neki ozbiljniji, “fensi” autfit. Jeste tu lepo, ali ja ipak bežim u brda. Kao što kaže onaj stari vic: U raju je dobro, al’ u paklu je ekipa! :D

Gore, na bini, novi izvođači. Li men se povukao i sad praše Šinobusi.

Veče traje i traje. Opet do jezera; klupice; nazad na livadu; logorska vatra u društvu tri divne hostese koje pokušavaju da na fin način podele zarađene dnevnice (nikako im ne ide od ruke :D).

Bude me motori. Devet je sati, a oko mene je već nestala većina šatora. Celo naselje je desetkovano. Ni mi se ne zadržavamo dugo. Doručkujemo i krećemo. Ovog puta nas ima sedmorica, ali opet delimo istu misao - zaobići već poznate magistrale. Spuštamo se na Kokin brod gde pijemo "turkiš" i odmaramo od sna.

Odatle idemo ka Prilikama. Ovo sam prošao pre nekih tri meseca i put je većim delom bio u izgradnji. Ovog puta, poslednji trzaji ofrouda. :( Jednog dana, potreba za enduro motocikl biće ravna potrebi Voda vode na čistom bunaru.

Svraćamo i u Ivanjicu. Sledeće stajanje Studenica. Tražimo hleb u prodavnici da sami napunimo kore. Sve je prodato!

U Ušću konačno “has”. Kvalitetna pljeska i taze lepinja nas razduševljavaju. Pomfrit tek ispržen u tog trenutka nalivenoj fritezi. Opet smo veseli. :)

Ibarsku magistralu nismo mogli da zaobiđemo. Možda i jesmo, ali dan je bio na izmaku.