Mitrovica - Durmitor - more

 

Put Šabac-Valjevo izbegavam, dvoumio sam se da li da idem preko Cera i na kraju odlučio za varijantu Šabac-Ub-Mionica-Valjevo. Do Mionice kako tako, ali što dalje prema moru sve gore. Gledam kuće i ljude i mislim da iz celog sela ne bi mogao da istresem 100 evra. Oni žive u nekom drugom svetu koji ne dopire do medija. Mogu da se pojave samo u crnoj hronici.

 

Pre Valjeva obilazim Petničku pećinu. Dalje idem preko Lelića na Povlen. Smeštaj u seoskom turizmu je 10 evra, spavanje i tri obroka. Za te pare ne mogu ni kući da prođem. Malo iza Lelića nestaje asfalt. 

 

Makadam je odličan, tu negde na Povlenu kuću ima bivši direktor policije pa je sredio put. Hvala mu. Pre 10 godina sam istim putem prošao biciklom.

Bilo je strašno, put je povremeno nestajao i pretvarao se u vododerinu. Imao sam 6 sati uspona, od Lelića skoro do Kosjerića.

 

U jednom od Taora, gornjem čini mi se, su vrela i ovaj mali vodopad. TTR je prosao bez problema, ali varijanta preko gornjeg Taora nije za fensi endure. Nailazim na asfalt, ne ide mi se preko Kosjerića pa skrećem prema Jelovoj Gori. Put je skoro rađen, nasut je krupan šljunak- tučanik pa motor klizi.

 

Zamislio sam da ću brzo stići do Užica, ali se odužilo. Srećem nekog dedu i pitam:

 

-Kol’ko ima do Uzica?

-Sat i po.

-Kol’ko je to u kilometrima?

-Ne znam.

-Doobro, u zdravlje.

Tu negde prođem pored berača malina. Vratim se i pitam:

-Pošto maline?

-Džaba , evo kesa pa beri, al’ da pričaš.

-Šta?

-Šta god hoćeš.

Shvatim da su već dugo zajedno i da su sve priče već ispričali. Ništa, pričam kako je u zatvoru u Mitrovici, jesam li skoro bio u Martincima… Ključne stvari ne znam, cene bravaca, stočne hrane.

 

Vidim dobri ljudi oduševljeni tranzicijom i evroatlanskim integracijama. Kažu da jedva čekaju da dođemo na belu Šengen listu. Da mogu da putuju kao sav normalan svet… Nakon politike fudbal preskačemo, to više nikoga ne interesuje. Domaćin kaže da je pre 10 godina ovuda prošao neki ludak na biciklu. Svet je malo mesto pa je jasno i ko može biti taj ludak.  Pitam jel’ on glavni menadžer, nemaju to kaže. Ne mogu da se načudim. Ni PR-a nemate? Ne. Au kako se ovi ljudi ne razumeju u napredak. Pa kod nas i komunalno ima PR-a. 

 

Na Zlatibor se penjem starim putem koji nestaje iza Mačkata kod raskrsnice za Kremnu. Vraćam se prema Sirogojnu, pa u krug: Gostilje(vodopad)-Ljubiš-Vodice.

Obilazim rodnu kuću Dimitrija Tucovića. Čitam njegovo oproštajno pismo pred pogibiju. U to vreme nije bilo civilnog služenja vojnog roka.

 

Silazim do manastira Uvac. To već liči na avanturu. Kola ne prolaze tim putem. Pokoji jači džip može i naravno TTR. Do Priboja nije daleko. Srećem neke pešake koji su došli sa te strane. Nedaleko odatle je i Jablanica. Kaže mi neki deda da su Nemci dosli u selo ’41. Njih trojica na motoru sa prikolicom. Zakucali su nesto na drvo, kao da neko zna da čita i otišli. To je bilo sve od rata. Sa Nemcima naravno, ostalo su odradili između sebe.

 

 

 

Dole na potoku-reci Uvac nailazim na nešto što nisam video od detinjstva. Stotine leptirova, sve se plavi od njih. Teško ih je slikati posto beže kada priđem.

 

 

 

 

 

 

Sutradan dobijam ludu ideju da od Semegnjeva (žel. stanica na Zlatiboru) pređem do Mokre Gore. Mrzi me da idem preko Tare, a na karti mi ovo izgleda blizu. Pitaću seljake, mora da ima neki put. Sve je lepo smišljeno, fale samo dve stvari: seljaci i put. Nigde žive vaške, vozim se već skoro četiri sata po planinčini. Kuća, tj. pojata ima, ali su napuštene. Puta nigde. Naiđem na neku stazicu koja bledi, bledi pa nestane. Onda kako siđem dole počne nešto ponovo da se nazire, ali kratko traje. Tako me jedna stazica odvede do potoka. Tog momenta mi je bilo logično da put ide potokom. Kako može drugačije? Potok je sve uzi i sve dublji i kamenje je sve veće tako da u jednom momentu stajem. Napred ne može. Ne može ni nazad pošto je duboko i uzano i ne mogu da okrenem motor. Mogao sam lepo šmirglati u radonici. Guram motor u rikverc okrećem ga na proširenju i idem nazad. Stalo je u jednu rečenicu, uživo je bilo malo drugacije, onako više rastegnuto. Napred i nazad više ne postoje. Svejedno mi je gde ću izaći. Nailazim na deblo dovučeno do staze. Vrištim od sreće. Ono sigurno neće nazad u šumu, asfalt je blizu. Konačno stižem do Kusturičine varoši. Ritual je isti bilo da se vratim iz kafane. Onako razborit pod naletom neke meni do tada strane pameti kažem sebi: Nikad više.

 

 

Od Mećavnika do Foče se vozim civilnim putem. Šume mi je dosta. Stajem na jedno kupanje i pazim na radare. U Višegradu mi ih je jedna dobra duša ucrtala na kartu.

 

 

Stižem do Tare,dole pored puta vidim rafting kampove. Blizu Crne Gore sam. To vidim po trkacima na putu. Svaki ludak u golfu dvojci bi da se trka. Sa njima izlazim na kraj. Problem su ovi sto dolaze u susret. Hvataju neke svoje putanje, gledaju puno eurosport, sta li. Desna nepregledbna krivna,put dovoljno sirok, dve trake. Vozim svojom stranom. Iznenada ispred mene se pojavljuje neki matori kockasti mercedes. Sece krivinu, da ima bolji izlaz pretpostavljam. Ukljucuje se slow motion kao u Matriksu. Ne mogu da bezim unutra vec sam dovoljno nagnut. U delicu sekunde odustajem od kocenja, samo mi fali da skliznem pod njega. Vidim cak i face u kolima, neka sitna deca, izbezumljena zena. On naglo mota desno, koci i zanosi se. Svi tockovi mu koce ali prednji desni je najbolji, sto on koci sve se pusi. Vidim promasicu ga i pokusavam u zadnjem momentu da mu odvalim retrovizor nogom. Wrong, ostajem bez poena. U sledeceih 10 metara percepcija se potpuno menja. Ruke i noge mi postaju gumene, povraca mi se. Kao da su mi svi cepovi odjednom izvadjeni, sva snaga curi napolje, zima mi je na 35 stepeni.

 

 

Silazim do Tare. Nizak je vodostaj pa reka ne juri. Ništa od splavarenja. Zadržao sam se na Zlatiboru i promašio vikend. Ponedeljak je svi kampovi su pusti. Nemam vremena da čekam da se oformi grupa pa nastavljam dalje prema Sćepan Polju. U kampu su mi objasnili kako da stignem do Žabljaka makadamom. Nacrtali smo mapu na nekom papiru. Jednostavna je tri puta skrećem desno i četvrti put posle šume u Nedajnom levo. Tu kažu ima malo uzbrdo kada pređem korito reke Sušice. To malo uzbrdo je kanjon dubok 700 metara. O tom potom.

Prijavljujem se posle mosta kod crnogorske policije i carine i vraćam nazad pedesetak metara. Put za Nedajno vodi uz Taru, kroz kanjon. Uzan asfalt brzo prelazi u makadam. Pust kraj. Nailazim na manastir Sv. Jovana preteče. Uzimam svežu vodu za cameback trebaće mi. Vidim vrte glavama kada sam rekao kojim putem idem prema Durmitoru. Navikao sam već da je ljudima sve čudno pa ne obraćam puno pažnju.

 

 

Idem prema Nikovicima, posle toga je Nedajno. Skrećem levo prema Maloj Crnoj Gori. Tu se pre par godina srušio helikopter Mileta Dragića. Asfalta odavno nema, divljina je sve veća. Preračunavam se za koliko još ima goriva. Počinje spuštanje. Vidim neke likove sa rančevima ne leđima. Pitam se šta rade ovde, jer od Šćepan Polja, a to je najbliža civilizacija ima bar 4-5 sati hoda. Do Žabljaka, a to je prvo naseljeno mesto puno više. Pitam ih da li sam na dobrom putu i vidim da me riba gleda belo. Where are you from? Češke Republiky. Auu pa vi ste ugasili. Kazu idu do jezera i reke Sušice. Nisu im rekli da je reka ponornica, a jezero je jezero samo zimi presuši preko leta.

 

 

 

 

 

 

 

Spuštam se prema Sušici. Toliko je strmo da nema svrhe da na 36 stepeni motor radi gotovo u mestu i gasim ga. To je bila greška. Bilo je kasno popodne, a kako sam krenuo sa Zlatibora rano jutros motor je neprekidno radio i usijao se. TTR ima loše rešenje rezervoara za ulje. Nalazi se ispod karburatora. Dok motor radi nema problema, ali kada stane karburator se pregreje i membrana zaglavi. Uglavnom spustio sam se, video da nema ni Sušice ni jezera. Setio sam se reči onih splavara: - Pređeš korito reke i malo uzbrdo. Ispred tog “malo” sam. Karta kaze 700 metara gotovo vertikalnog uspona. Možda je problem u tome što sam iz Srema gde i nasip pored Save doživljavam kao brdo, a Fruška Gora je planinčina. 

 

Kakva god bila skoro 200 m je niža od ove rupe. Malo sam izduvao pio vode, sedam na motor i palim. Ništa. Ćuti. Nema reakcije. Trenutak vakuma, zatim se iz mraka pojavljuje zloslutna rec IGNITOR. Ajoj, samo me helikopter može izvući odavde. Skidam opremu, rezervoar, sedidšte, svećicu. Usput razmišljam kada će neko naići ovamo. Sem čeških turista ne pada mi niko na pamet. Po putu vidim da se tu retko prolazi. Ima varnicu dobro je. Tog momenta se prisećam teksta sa interneta o pregrevanju karburatora. Dobro je. Razmišljam kako da ga ohladim. Da pi**m po njemu ne vredi. 36 stepeni kao i napolju. U rancu imam manje od pola litre vode, ako ne uspem da upalim u problemu sam. Razmišljam da raširim šator i tu prenoćim, treba mu bar tri četiri sata da se ohladi, a po mraku mi se ne vozi. Kada sam se konačno smirio i legao čujem zubor. 10 m od motora je izvor. Problem je rešen. Pakujem se i krecem. Bilo je gusto. Do Zabljaka ima oko 2 sata, asfalt se brzo pojavljuje i uskoro vežbam proklizavanje po krivinama.

 

Vrućina, guma je pregrejana, a podloga gruba pa ljigavi, neće da proklizne nego zvaće na kramponima. Zabavno je. Predeo kroz koji prolazim je neopisiv, pa i ne pokusavam da dočaram. Možda jednom kada se sve slegne.

 

 

 

 

 

Atmosfera Oko Crnog jezera me podseća na Zlatibor davnih godina dok nije bio urbanizovan. Okolo ima lepih terena za enduro, valjalo bi obići sve to, ali polako, par dana.

Nekim uzanim putem krećem ka Nikšiću, a odatle za Budvu. Klinci su tamo već par dana i čekaju me. Pokušavam da stignem pre mraka. Malo iza Podgorice me zaustavljaju panduri. Jurio sam i obilazio preko pune. Jesam, ne bunim se. Vidim majstor spanuje, hoće da me šalje kod sudije za prekršaje… Počinje da zagleda motor, zna da vozi kaže. Jedva sam dočekao. Evo uzmi probaj. Seda on, skida sapku i pun gas, cedi brzine k’o da nije njegov. Majstore prelomili smo što se mene tiče. I jesmo, oprašta mi, daje par saveta tipa ne juri ima kolega na putu… U Budvu stižem oko pola deset. Ceo dan sam na motoru.

 

 

U Budvi sam izdržao oba dana. Buku i gužvu sam nekako izdržao. Vidim ja sam taj koji nije normalan, nikom drugom ne smeta, ćutim i trpim. Prejak je to prelaz posle onih rajskih predela. Izađem uveče sa klincima i ženom u Stari grad i na šetaliste kad ono….. guzvara kao nekada na stadionu. S tim što je tamo trajalo 5 minuta, a ovde celo veče. Čega tu nema. Svaki frik je našao svoje mesto pod budvanskim suncem. Ima svega kao na televiziji – kad god upališ tamo: kurva, bećar ili lopov ili kombinacija toga. Žongleri, slikari, prosjaci, neki lik glumi spomenik. Drugi doneo neku belu zmijurinu k’o ruka debela, pa se hvali šta ima. Krenem prema šetalištu, kad ono ispred svake birtije animir dama (neko to zove i drugacije) mami da se uđe unutra. Kafana do kafane, svaka sa koncertnim ozvučenjem i različitom muzikom brine se da neko ne bi počeo da razmišlja. Prihvataj stvari kakve jesu i uživaj. One šipke za igranje što su nekada bile posle ponoći i za specijalne goste sada su na ulici. Mrak tek što je pao, a devojka vrti gu**com, deca šetaju i gledaju kako teta radi. Gledam i ja, hteo bih da stanem, ali ne ide. Pokušam da zakočim ali ne vredi, odnese me gomila. Sledeća kafana, diskoteka šta je, neka devojka pokušava isto, ali potpuno diskonektovana samo se gica u prazno. Kada je đavo tražio parcelu na zemlji dodeljena mu je ova u Budvi. Tu ima sve za čim mu srce zudi.

 

Imao sam svakakvih planova za povratak, ali sam se ugasio. Čaša je napunjena do kraja i tu više ne može ni kap da stane. Biram najkraći put do kuže i krežem. Promašio sam skretanje za Cetinje i produžio prema Baru, kad’ sam već tu idem preko Skadra. Posle Podgorice počinje kiša i staje u Valjevu. Nakon Podgorickih skoro 40 stepeni, na Zlataru je bilo 9.1, a na Zlatiboru 10. Motora mi je dosta za neko vreme. Čekam da se napune baterije pa pravac Stara Planina.

 

Da zasladim za kraj, ove fotke su ispale mnogo dobro. Mali Farbachi skacu sa stena na Mogrenu.