Patrisija Fernandes – najbrža dama na dva točka

Takmiči se u „Moto Amerika“ prvenstvu i „Irskom drumskom šampionatu“, gde je krunisana kao najbrža žena na dva točka. Razgovor s njom je nastao u kampu Kolina Edvardsa, dvostrukog WSBK šampiona i bivšeg MotoGP vozača, održanom u Teksasu, na kojem je Fernandesova provodila vreme između dve trke.

 

Ovde sam prvi put bila 2015. godine, a moj momak je jedan od instruktora ovde. Ovo je pravi letnji kamp za odrasle, sa sve motociklima i vatrenim oružjem. Ovde jedemo, ovd spavamo, ovde vozimo motocikle i pucamo. U kampu sam upoznala i neke dobre prijatelje, poput Petera Hikmana (vozač u BSB šampionatu, op. aut). Krajem meseca ću u kampu voziti svoju prvu dirt trku.

 

 

Gran pri Alstera, koji se vozi u Severnoj Irskoj, je najbrža drumska motociklistička trka na svetu. Rekord sam prvi put postavila 2016, na mašini od 600 kubika, dok sam na litarskoj bila još brža. Upravo je odatle potekao i moj nadimak „najbrže žene na dva točka“.

 

Obožavam je. Izuzetno je napeta, pogotovo na velikom motociklu kakav je moj Kawasaki ZX-10. Brza je i „tečna“. U isto vreme ste uplašeni i uzbuđeni. Pravi tobogan.

 

 

Vozila san North West 200, nešto najbliže Isle of Man TT trci, a dvaput sam nastupila i na Armoj drumskoj trci u Severnoj Irskoj. Dobijala sam poziv za TT, ali nije lako doći tamo kada živite i trenirate u SAD. Potrebno je da najmanje mesec dana provedem tamo tokom trke, a da ne pominjemo da pre toga moram da odradim više trening sesija na ostrvu. U ovom trenutku je teško da izdvojim toliko vremena, ali bih definitivno volela jednog dana da se okušam na toj trci.

 

Moto sport u Americi nije toliko popularan kao u Evropi. Kada sam nastupila na North West 200 trci, bila sam iznenađenje brojem posetilaca na njoj, bilo je gotovo nestvarno. Osećala sam se kao poznata ličnost.

 

 

Gledati takvu trku i voziti na njoj su dve potpuno različite stvari. Dok ste na motociklu, glavna briga vam je kada će naredna krivina, ne razmišljate o nekim detaljima. Sve je podeljno na manje delove, vreme uspori i zato nemate osećaj da idete toliko brzo. Izgleda luđe nego što meni na motociklu zaista jeste.

 

Najgori deo za mene je čekanje. Samo želim da trka što pre počne. Veoma sam nervozna pred sam start. Dok vozim, nisam. Pred trku odlazim u svoju prikolicu, slušam muziku i vozim u svojoj glavi, kako bih se što više fokusirala na sam nastup. Tada me svi ostavljaju na miru. Kada konačno krenem, e tada je sve u redu.

 

U moto sportu nema nikakve razlike među polovima, ni fizičke ni mentalne. I to je ono što me je privuklo na samom početku. Pravila u ista za sve, važno je samo koliko si brz. Kad stavimo kacigu, svi smo isti i poštujemo jedni druge u vožnji. Iz godine u godinu, sve je više žena u moto sportu, to mi se posebno dopada.

 

 

Dosta vežbam. Kad vozite mašinu od 600 kubika, bitna je vaša težina i svaki kilogram je važan. Kod onih od 1.000 kubika, stvar je snage. Kao da se rvete s bikom. Dosta radim u teretani, „kros“ trening, vozim „mauntinbajk“, radim jogu.

 

Uvek sam uživala u vožnji motocikala, a prvi put sam na stazu izašla 2010. Bila sam sve brža i brža, pa su mi prijatelji rekli da bi mogla da razmislim o profesionalnoj karijeri. 2012. sam prvi put nastupila kao profesionalac.

 

Obavezno posetite i njen Instagram profil.