Uspomene sa Alpa

 

Prenosim iz dnevnika:

 

Zadnjih dana je ovde padala kisa... Slušao sam prognozu iz Srbije i zavideo. Uvek sam bolje podnosio vrućinu nego hladnoću i kišu.

 

Oko pola deset krenuo sam motorom za Cazis to je odprilike 165 km od Luzerna...i što je najbitnije predvorje za Alpe.

 

Ručao sam u Thusisu i sve vreme mi pogled luta prema planinama. Dole gde sam ja duva jak vetar... Hm, kako li je tek gore... Pomišljam da krenem na tu stranu, ali mi razum govori... 

 

Ne, ne... Imaš samo tanak duks. Gume su na kraju... Hm, možda se treba oprostiti od njih sa stilom... Ne, ne, ne...

 

Već je i dva sata. Krećem nazad u Luzern, ali ne idem autoputem. Ajde da prođem kroz predvorje. Sve vreme mi nas Velimlje u mozgu. Da je on ovde on bi u Bonadusu skrenuo levo. Ja stajem da sipam gorivo pred račvanjem... Gledam zastavu na pumpi, vetar samo sto je ne pocepa. Kako li je tek gore?!

 

Moram napomenuti da je Velimlje, moj drug Sima koji je tada živeo u Londonu i koji mi je ubacio u mozak “virus” zvani planinski prevoji.

 

 

Tek kasnije sam spoznao koliko je to bogatstvo. Ljudi iz celoga sveta, dolazili su motociklima da ih obilaze, a da ne bi Velimlja ja bih većinu promašio.

 

 

Krećem sa pumpe. Disentis levo. Chur desno. Hoću desno. Velimlje skrenu levo. E za ovo ćeš mi platiti pivo mislim se u sebi. Eto šta mi uradi čovek.

 

Iz Bonadusa uzan prav put kroz predivan pejzaž. Pa se ulazi u šumu, predivno. Da nisam već prošao tuda spržio bih se na kraju šume. Ovako znam šta sledi, ali me groznica i dalje drma. 

 

Razmišljam da se vratim. Znam da me očekuju sati i sati vožnje po serpentinama i lošem asfaltu. U posvesti Velimlje viče. A, priroda... Uh, lepote. Doživljaj. A avanturistički duh... Hm.. 

 

Dolazi vidikovac i više nema dileme. Idemo, Velimlje. Nego, platićeš još jedno pivo za ovo. Šta mi radi čovek.

 

 

Odatle počinje extra uzani i loš put ivicom kanjona. Na mnogo mesta voizite se ivicom provalije. Moram da priznam da se ponekad osećam nelagodno, ali tu ima toliko braće na motorima koje treba pozdravljati tako da ushićenost zamenjuje strah, a prioda... Šta reći predivno. Opet mi u mozgu Velimlje. Kaže čovek, jbg, ovaj put je rođen za enduro. Vidiš da nema ni asfalta na puno mesta, a ti hoćeš bas R-a. He, pa mora nešto da bude i po mome. Uvalio si mi 55 passova, izvora potoka i izletišta po okolini u mozak. Aj još jedno pivo?! Nego za pravo čudo vetar je ovde stao, ali nije to još visina.

 

 

 

 

 

Put često ide kroz uzane seoske ulice. Interesantni su nazovimo bunari ili pojila u centru svakoga sela. Idemo dalje.

 

 

 

Polako se približavam Disentisu. Na putu nailazim na most, u stvari tri mosta. Železnicki. Za vozila i stari drveni. Koga interesuje više može možda naći na internetu nešto na osnovu table. Ja za sada nastavljam put.

 

 

 

 

 

Stižem do Disentisa gradića koji se prvi put pominje 720 godine, a poznat je i po jednom od najstarijih Benediktanskih manastira. Zvanično ovde izvire reka Rajna kod obližnjeg izvora Tomasse i za nas trenutno najvažnije u podnožju Oberalpa prolaza u Alpima koji povezuje kantone Graubinden i Uri i gradove Disentis na jednoj i Andermatt na drugoj strani. Visok je 2044 m. 

 

Oberalppass privlači mnogobrojne motocikliste iz celog sveta kao jedno od kultnih mesta od koga se odvajaju putevi prema drugim Alpskim prelazima sa ove strane.

 

 

 

 

I onda naravno sledi Oberalppass jedan od pasova zbog kojih se i nalazim ovde. Velimlje jesi li tu? Ćuti. Izgleda da je zadovoljan. Kada se pređe preko passa polako se u dolini ukazuje i grad sa druge strane Andermatt. Nego, mnogo nešto sličica, maketa medveda. Mora da ih ima tuda.

 

 

 

 

 

Znači, došli smo na raskrsnicu juga i severa Švajcarske.

 

Idem dalje. Kružni tok, desno Furka... Levo i pravo?? Velimlje... Gde ćemo? Čini mi se da reče levo. Kontriram, ajmo malo pravo pa ćemo videti ima li šta.

 

Put se penje polako, predeli prelepi, razmišljam da li će, a ne sumnjam da hoće izmisliti fotografije koje će dočaravati i miris okoline. Ovde se mešaju mirisi posečenog drveta, prirode, povremeno i životinja. Sve to pravi izvanrednu atmosferu. Nego, kuda li vodi ova uzbrdica...

 
 

 

I onda nailazim na:  Albergo San Gottardo ili Sankt Gottardpass konačište za putnike još od trinaestog veka. Nalazi se na visini od 2100 metara iznad mora, prelaz se nalazi između grada Airola u kantonu Ticino i Gochenen u kantonu Uri. Već je kasno mislio sam da idem još dalje, ali se sve više udaljavam, a noć mi se baš ne čeka na tim visinama. Velimlje se ne buni. Zna šta nas čeka u povratku prema Luzernu. Uživajte u slikama sa Svetog Gotarda...

 






 

 

Nažalost, vreme prolazi brzo i okrećem nazad. Pravac Furka.

 

Vraćam se istim putem do famoznog kružnog toka. Najradije bih išao desno, siguran sam da i tamo ima neko iznenađenje, ali vreme mi ne dozvoljava. Jednom ću, ako budem imao društvo ostati gore par dana i lepo obići sve što nisam. Dakle, skrećemo levo i ubrzo se nalazimo u podnožju čuvenog Furkapassa gde su snimani pojedini kadrovi filma Goldfinger iz serijala o agentu 007.

 

To je prolaz u Apima koji povezuje Gletsc glecer Rone u Kantonu Valaisa sa Realpom u Kantonu Uri.

 

Neki se žale da je na pojedinim mestima prelaz zastrašujuć zato što je put izuzetno uzan, asfalt loš, a provalija je odmah pored. Lagao bih ako bih napisao da sam ravnodušan. Evo prolazim ga drugi put i opet bežim od ivice puta. Vozim sredinom svestan rizika, ako neko izleti velikom brzinom sa suprotne strane. Jednostavno jače je od mene. Mada, na celom putovanju ima onih koji se trkaju po prevojima na ovom delu toga baš i nema. Sreća.

 

Lagano se penjem uzbrdo. Polako se dolazi do Tifenbaha, crkvice itd. Šta je interesantno na ovom delu. Potoci. Nabujali od snegova koji se tope i koji prolaze ispod puta, daju okolini i pejzažu u nekim trenucima nestvarne tonove.

 

 

 

 

 

Tako stižem i do starog hotela na vrhu prelaza. Sa druge strane neodolljiv restoran vidikovac, baš i ne pijem, ali kako odoleti i ovde ne popiti piće. Mislim na pivo da bi sve bilo u tonu, sok mi nekako izlazi iz šablona motocikla, krivina, prelaza itd.

 

Dok sedim tamo vidim da je već i 17:30 časova, a ima još da se guli prilično. Temperatura polako kreće naniže. Vetar je promenjiv, negde je jak, a negde kao da ga nema kada ste u zaklonu. U svakom slučaju obukao sam i rezervni duks. Slikam se na vrhu, pa radosno krećem dalje.

 

Osećam se veličanstveno.. Ovo su neke stvari koje obogaćuju život i daju vam volju da gulite dalje.

 

 

 

 

Sa Furke krećem  prema glečeru Rone (tu nastaje reka Rona). Nego, Velimlje se nešto ućutao. Dobro, dobro platiću i ja jedno pivo.

 

Sa Furkapassa dolazim u mesto koje se zove Belvedere. Selo Gletch je odmah ispod, tu se proteže čuveni glečer Rone. Na severoistoku Kantona Valais i u centralnim Alpima Švajcarske, 

 

Glečer zauzima povrsinu od oko 17km2 i proteže se u duzinu preko 10 kilometara sa prosečnom širinom od 1 km.

 

Topi se od sredine 19 veka i procenjuje se da će se do 2100-te godine potpuno otopiti.

 

U Gletchu se put odvaja opet na dve strane. Rado bih nastavio pravo i video šta je tamo, ali moram desno prema Grimselu. Vreme tako nalaže. Čak se ni Velimlje ne buni. Kaže drugi put ćemo zajedno ne brini.

 

 

 

 

Put prema Grimselu je vijugav, asfalt fenomenalan. Jedan BMW M5 mi se nešto mnogo trti. Oduvao sam ga. Asfalt je fenomenalan. U lakat krivinama motor obaram maltene do kraja. 

 

Par puta mi zadnja guma leluja. Bitno je da prednja drži kako treba. Napalio sam se kao majmun. Ceo dan sam vozio po enduro stazama, a onda se javi moj drug Velimlje. Kucka me po ramenu. Kaže: "A ko će da napiše putopis i postavi slike ako se sada slupaš?! Zar ćeš upropastiti ovako divan dan?".  Hm, u pravu je jedva se suzdržavam. Iza leđa nam ostaje sve ono što sam prošao. Put vijuga kao zmija i sa ove strane ima drugu dimenziju. Stajem i slikam. Opet i opet i opet.

 

Izlazim na Grimsel, opet reklamiraju medvediće. Opet se mrštim.

 

Dakle, ovaj pas  (2165mne) povezuje dolinu Rone u Kantonu Valeas i Haspital u Kantonu Bern, otvoren je od juna do oktobra za saobraćaj. Sa Bernske strane vodi kroz divlji krajolik ispresecan sivo zelenim granitom moćnih brana Seeufer. Zaboravih da napišem da sve vreme puta tu i tamo možemo videti mnoštvo žičara koje povezuju vrhove i vidikovce sa dolinama. Na vrhu se nalazi Grimselsee jezero.

 

 

 

 

Muvam se tako po vrhu Grimsela, ne smeta mi više ni vetar. Veće je predivno uživam u vazduhu, u pogledu. Čak se i jedan helikopter muva tuda. To mi malo sumnjivo i parkiram motor na vrh da imam bolji pogled.

 

Helikopter kruži vidim neko komešanje. Dole je zaustavljen saobraćaj. I onda, slupan motor. Jednu osobu odnose helikopterom, drugoj se ukazuje pomoć na licu mesta. Gledam u vrhove i oblake i molim se da sve bude u redu sa njima. Ne mogu, a da ne pomislim kako je tanka linija i kako je lako preći je. Jednog momenta si u raju, drugog u paklu. Zahvaljujem se u mislima Velimlju što me je malopre obuzdao. Ko zna da sam nastavio možda... No, nećemo tako... Saobraćaj je u zastoju. Već je kasno i nema ga puno. Stojim na vrhu pratim situaciju i pomalo slikam.

 

 

 

 

 

Saobraćaj kreće i ja se pored brana spuštam u dolinu, krivudavim putem kroz šume.

 

 

 

 

 

Spustio sam se u dolinu. Gledam gume... Kraaaaj! No, oćekuje nas još jedan prevoj na putu prema, da kažemo - kući.

 

 

 

 

Opet slede  krivine i dolazimo na Brünigpass, koji povezuje Berner oberland sa Kantonom Obwalden u centralnoj Švajcarskoj. Put je sa dosta tunela koji nisu uvek pravi već su kao krivine, ali sve je lepo osvetljeno i obeleženo. Ovaj pass se nalazi na 1008 metara iznad mora, ujedno nas put preko njega vodi do Luzerna.

 

 <-div>

Tweet